OČI KOJE GOVORE

| 17/04/2017

Pijemo sabahile kahvu u nas na čardačiću, zima u sred aprila, sve ko da mi nosnice zapahne miris snijega sa planina, a ja nešto dumam o riječima. Nije džabe zapisano da je riječ prva nastala pa onda sve ostalo, jer što riječ more napravit dobra, a još više zla to ni misao ne mere sve dok se ne izgovori, jal napiše, jer kad se izgovori, a pogotovu kad se zapiše, ne mereš ti to ni vratit ni ispravit više. Jah!

Trebo nam je dragi Allah dat svima oči koje govore umjesto usta, manje bi bilo zla i nepravde, jer bi se ljudi bolje razumjeli.
Al ne mereš ni dumat dokle ti hoćeš kad imaš hanumu pored sebe.

Haj, Uzeire, šmrknider tu kahvu i idi nešto napiši, haj da narod ne čeka.
– Šta ti je ženo, neću na pos’o, ne mereš više ni krmeljuše s mirom popit’, namah te prebace na razgovorušu, hotio ne hotio.
– Haj Bog ti dao svako dobro, zamolila me Mehaginca, ustane na rani Sabah,voli uz kahvu pročitat’, a kad ne pročita, kaže, k’o da je nisam ni popila. Magbula hanuma veli, nimal’ mi ne legne ona kahva bez Uzejrovih priča.
– Mogo sam i ‘nako kazat’, eto hin tu prekobašče, stoput’ su sve ovo čule.

Nešto kontam, svakom od nas, Bog je dao neki dar i ko ga prepozna i drži ga se, taj će daleko dogurat’, a najviše je onijeh koji vide taj dar, ali hoće nešto drugo, nešto što neko radi puno bolje, jer ima dara za to. A mahala, k’o mahala, svašta će ti oprostit’ i halalit’, samo neće ako imaš kakog dara, a da to nije gonjanje hlopte jal marisana.

I ko je god imo kakog dara moro je otić iz mahale da bi uspio.
Sve nešto kontam, kad bi i ja oš’o iz mahale, morebit’ bi i od mene nešto i bilo pod stare dane, ko zna.
Haj ti ostavi mahalu, moj brate. More bit’ i moreš, al’ mahala tebe neće i ne mere nikad.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.