MONTENO

| 21/01/2018

kemal monteno

Nekad onog Muteta, taksistu, ne volim ni srest’.

          Baci mi neku svoju bombu i izvuče se k’o mastan kaiš, a mene ostavi da dumam po taj vakat.

          – Šta ti misliš, Uzeire, ove naše komšije što sad žale i u zvjezde kuju našeg Kemicu, jesul’ to oni isti što su ga ’92. zabranjivali i htjeli pomest’, zajedno sa nama, ili su to neki drugi.

          – Ne znam, moj Mustafa, oklen ću znat’. More bit’ da jesu, a more bit’ i da nisu, a more bit i jedno i drugo. Noste đavo!

          Kaže meni moj Kemica sa Malte:

          – Moj Uzeire, ode nam i Kemo, osta’ ja najmanji Kemica u Šeheru, sad nejmam kome pitu jest’ sa glave.

          – Jes moj Kemo, bio je plah insan i najmanji, a otiš’o je k’o najveći.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.