banner ad

JEŽIM SE NA MODERNO VASPITANJE. DJECI JE SVE DOZVOLJENO. JE LI?

| 14/09/2018

vaspitanje

“Pretjeruješ. Zašto mu dozvoljavaš da se tako ponaša? Histerija, kad si ti bila mala, bila je svedena na minimum. Nikada nisi prošla bez kazne, a bogami, bilo je i batina. Ne može tako. Ti si njega rodila, ne on tebe”, kaže teta Milena svojoj Nini, mojoj drugarici.

“I ja sam bila majka. Pa podigla sam vas dvije. Šta vam fali? Radila sam i sve stizala. Nije bilo stručne literature, a bili ste k’o pišće (šta god to značilo)”, kaže moja majka.

“Previše joj dopuštaš. Ona mora da zna gdje su joj granice. Pogledaj na šta ti kuća liči. Pa ne može ona da se igra gdje stigne. Dijete mora da ima svoj prostor, igračke i doviđenja. Kakvo otvaranje kuhinje i lupanje šerpama. Svašta”, zvoca teta Zora Mariji.

“Prvo zadaća pa onda sve ostalo. Ova današnja djeca više provode vrijeme na internetu, nego na iglralištu. Sve su krivi roditelji. Najlakše je djetetu uvaliti laptop u ruke, pa odmarati. Ja sam se sa svojom igrala. O, koliko kose mi je počupala dok mi je bila frizerka i koliko toalet-papra potrošila koji je, k’o fol, bio zavoj. Ona doktorica pa mi prepisuje lijekove. Satima smo se igrale barbikama na podu, koljena sam ogulila. Šta danas rade?

Puštaju djecu da po čitav dan gledaju crtane filmove”, priča jedna baka drugoj u parku.

“Ježim se na moderno vaspitanje. Djeci je sve dozvoljeno. Ne znaju da kažu ni dobar dan, prođu pored starijih, u autobusu ne ustaju, psuju jedni drugima… U školi ne znaju da se ponašaju. Eno Dušanova mama kaže da joj se učiteljica žalila kako joj se Luka obraća sa “ti” i kako na času šeta i izlazi u WC, a da nikoga ne pita. Današnja djeca su gora od bože ti sačuvaj”, dodaje opet moja majka.

Mladi roditelji danas su na mukama. Kada pogledamo šta nam sve zamjeraju naše mame i bake, zapitamo se gdje griješimo. Moje vaspitanje mi katkad izgleda kao vojničko, ali čini mi se da mi je odredilo granice, ali me nije ograničilo ni na koji način. Danas niko nema zamjerku. Postala sam radnica, uredna domaćica, kuvarica, žena… Nemam ni ja zamjerku. Samopuzdanje mi je netaknuto. Sve što stvorim dobijeno je radom i trudom. Život mi je ispunjen prijateljima i divnom porodicom. Ali, sve ono što su roditelji mene naučili, čini mi se, ne mogu da primijenim u slučaju sopstvenog djeteta. Jednostavno, htjela bih, ali ne znam tako. Plašim se da ne mogu da napravim balans u odnosu “autoritet”-prijatelj.

I onda sve pustim. I histeriju. I “kopanje” po kuhinji. I razbacivanje (kupim sve to nekoliko puta dnevno). I to da mi kaže:”Vode”, pa ja trčim u kuhinju da joj donesem, iako joj je sve na dohvat ruke. I to da sam onome što sam rodila,  na neki način, postala služavka. Zaista uživam u tome, ali plašim se da to nije najbolji način.

Mnoštvo informacija i literature posvećene roditeljstvu, trendovi i psihološke rasprave zbunjuju nas. Savjeti se svakodnevno mijenjaju. A koji je model najbolji? Istina je da nema univerzalnog pristupa.

“Juče sam, na svoju nesreću, imala priliku da “preko plota” čujem zapljuskivanje maminog dlana po dečijoj nežnoj koži. Stresla se u meni svaka ćelija. Zastala sam i zapitala šta to natera mamu trogodišnjaka da udari svoje dete, koji deo sebe ona kažnjava? Svoje nezadovoljstvo životom? Ja mislim da ne komplikujemo nego osećamo, razumemo, poštujemo i pratimo potrebe naše dece. Dete je samo malo, ali je osoba.. Ima potrebe, misli, voli, želi, ne želi, ponekad i ne zna šta želi, kako se oseća… E, tada se desi saosećajni roditelj. Zagrli, objasni, razume, saoseća. I ima strpljenja. Mislim da nas zato ona druga grupa roditelja kritikuje jer oni ponekad strpljenja nemaju onda oni, bogami, i lemaju. A kad nešto ne možeš da promeniš kod sebe, onda to ispadne da ti i ne želiš. Eto zato mislim da smo im mi saosećajci komplikatori. I neka smo”, kazala je “Loli” u jednom dahu Sanja Milošević-Grujović, mama iz Beograda.

Psiholozi ističu da u većini slušajeva nesvjesno preuzimamo modele vaspitanja naših roditelja pa će onaj čiji je otac bio strog, ali ga kroz djetinjstvo prate lijepa sjećanja, vjerovatno smatrati da je dobro biti strog roditelj. Međutim, ako neko ima negativan stav prema strogom ocu, pamti ružne slike, vrlo je verovatno da prema svojoj deci nikada neće biti strog.

“Neki ljudi čitaju literaturu i zamišljaju idealan sistem, ali vremenom ih realnost demantuje, jer ne postoji jedinstveni sistem vaspitnih pravila, niti je vaspitanje nešto što možemo da naučimo. Sve to sjajno deluje u teoriji. Koliko ćemo primjenjivati ono što smo na ovaj način naučili i saznali zavisi od sklopa ličnosti. Informacije mogu biti korisne, ako ih shvatamo na pravi način. To znači da ta “pravila” ne primjenjujemo doslovno i bukvalno, već samo kao jedan od mogućih načina”, ističe grupa svjetskih psihiloga. A djeca kao djeca. Najviše i najlakše uče po principu “učenja po modelu”. To znači da pamte ono što vide, reaguju onako kako roditelji reaguju u sličnim situacijama, izražavaju emocije onako kako to rade mama i tata. Upravo ovo nam i preporučuju oni koji nas savjetuju kako da vaspitavamo.

Tako, dakle, pravila nema. Opustite se i uživajte u roditeljstvu. Potrudite se da mu budete najbolji model u koji će gledati, a ono neka bude vaše ogledalo i ono čega se nećete postiditi. Učite zajedno, igrajte se i razvijajte. Nema ničega boljeg od osluškivanja sopstvenih čula. Jer, sa svojim djetetom i vi drugi put rastete. A mi smo gotovo sigurne da su ovo radile i naše mame i bake, samo na malo drugačiji način.  S boljim i lošijim danima. Baš kao i mi.

(Žana Gauk, lolamagazin)

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.