banner ad

TUĐA NAFAKA

| 23/09/2016

banjaluka nekad

         Pijemo Fata i ja sabahile kahvu, onu što je neki dan popržila u šišu i ona se kahva k’o čuje na zrno, beli joj je promaklo kad je trijebila.

         Ništa joj ne govorim, k’o biva skontaće sama, čim je srkne.

         Tako ti i bi.

         – Ode ja nama drugu pristavit’, ova mi k’o tukne na zrno, veli ona.
Nešto mi naumpade materina tetka Pemba iz Banjaluke. Meščini da se prezivala Tatarevič ili Tataragić, nek’ mi ne daju lagat’ stari Banjalučani. Ona ti je živila sama sa bratom baš k’o oni Mehremići šta hin nakav katil smaknu i nikad se ne sazna ni ko je ni šta je.

         Nejse.

         Kad ono bi onaj zemljotres u Banjaluci, poručivala tetka Pemba da dođemo, al’ ne odosmo. Slala pisma, a mi ni mukajeta. Daleko onda bila Banjaluka. Umrije joj brat, mi ne odosmo. Malo za njim razbolje se i Pemba i umrije. U mene otac i mati u „Fiću“ i za Banjaluku, na dženazu. Vratiše se ljuti. Taj vakat su pričali kako je nakav Braco, vojno lice, prevario tetku i prepis’o na sebe sve što je imala. Sad, je li on nju prevario il’ je ona svojom voljom to njemu dala, jerbo je on pazio do zadnjeg dana, a mojima bila daleko Banjaluka.          Pričali oni o tom i prestadoše.

         Jenom mene mati odvede u Samardžije, a sad Kračule, kako je i bilo birvaktile, da mi pokaže dje se rodila. Veli: – Ovdjen je u mene babo, rahmetli, kahvendis’o kod Bega, u tom ti dođe nakav čo’jek i vodi naku dvojicu, k’o biva prodaje kuću. Kako mu u mene mati reče da se tu rodila, on se k’o pripade, brzom otključa i zamandali za sobom vrata, a mati i ja odosmo u Carigrad na bozu.

         Što vam ovo kazujem?

         Birvaktile ljudi nisu bili plaho pohlepni k’o danas za imetkom, ali je bilo i onih koji su to koristili i na lahak način uzimali tuđu nafaku.

         U tom ti izbi Fata, nosi kahvu i veli:

         – Uzeire, što one hanume ‘nol’ko ispituju šta je bilo kad smo se vratili iz Fojnice? Šta će bit’,malo tuhinjaš i jopet po starom k’o da nisi niđe ni bio. Kaži ti njima nek’ one niđe ne idu, najrahatnije su kod svojih kuća, jerbo se insan brzo navikne na rahatluk i hizmet, pa mu bidne plaho teško vratit se na staro.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.