PRIKAZE

| 23/05/2016

FB_IMG_1463957825916~2

Gledam sabahile u nas sa čardaćića i vidim zabjelilo se mezarje i haman do pod kuću nam došlo. Nešto kontam: Ko će kome prije?

Fata ko da mi čita misli, veli: Samo iskoračit i eto nas među naše najmilije. Jesmo vala i zasjeli na ovom Dunjaluku ko niko naš.

Neka nas još malo, bonićko, dokle nam je suđeno pa kako god.

Gledam onaj narod hoda kroz greblje i dan i noć ko da je perivoj, a prije su se ljudi plaho plašili proć kroz greblje pogotovo noću, jer se znalo svašta prikazat. Pričali se po šeheru kako je jedan momčić za Ramazan dijelio somune i pozivo na iftar pa mu osto jedan i bilo mu ga mrsko odnijeti pa ga spustio na prvi nišan i reče: Reko ti je babo da dojdeš u nas na iftar.

Iz te familije su se kleli da him je taj rahmetlija bio na iftaru i ne samo to neg hi poslije odveo u sebe u mezar i pokazo him i Dženet i Džehenem i sve što je na onoj strani.

Neki vele da se prikazivalo najviše afijundžijama što su pušili afijun, biva opijum kad bi se vračali s Bembaše iz Hadži Šabanove mejhane đi je bio jedan sobičak kojeg su zvali El kamer, tobe jarabi, baš ko ono sure Iz Kur’ana. Ako bi hotjeli prečicom morali su kroz greblje i naki opijeni svašta bi him se prikaži. Pričali su za onog Avdagu debelog mesara da je preko noći osjedio prolazeć kraj greblja, čuo jare kako mekeće i zagazio prema njemu zamišljajuć kako će ga zaklat i rasprodat meso, a jare mu skočilo za vrat teško ko tuč pa ga je moro nosat kroz čitavu čaršiju dok nije dopuzo na sve četiri do kuće i pred vratima se onesvjestio. Sabahile ga nađoše bijel ko ono jare što ga je svunoć noso.

Pričo meni jenom Minkin dedo kako su se oni nekoć iskupljali kod derviša na Kovačima pa bi tamo huči i okreči se sve dok ne izađu izvan sebe baš ko oni kad se napuše afijuna i onda bi se okladi ko smije proć kroz greblje. Najdrčniji bio Sejdalija sin Mujage užara , i on ti se spremi, navuče dugi mantil i veli, da ja njih prepadnem. Ponese sa sobom nakav kolac da ga zabije na sred greblja kao dokaz svoje odvažnosti. I dojde on, bome, na sred srede u mrkli mrak i dobro zabi kolac da se ne bi oborio i trkom ti pojde nazad. Kako on poleti tako ga nešto ščepa, povuče sebi i obori na zemlju. Od golemog straha prestade mu srce radit. Ahbabi ga čekali svu noć da se vrati a ne smjedoše otić za mraka da vide šta je sa njim. Kad su prvi horozi zaokuisali otidoše i ugledaše Mujaginog sina kako mrtav leži, a kroz donji dio mantila proboden onaj kolac.

U današnji vakat živi se šetaju kroz mezarje i dan i noć, baš ko da je perivoj, a rahmetlije se pošutile, nosa više ne promaljalju. More bit se boje da im se živi ne prikažu i ne prepadnu ih ko što su oni nekad njih prepadali. Allahselamet.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.