banner ad
banner ad

PO’STARE DANE

| 16/04/2018

Neki dan otišli mi u onaj veliki granap, nejma šta nejma u njem, a mene ufatio nakav srklet samo da mi je što prije izić odatle na svježu havu. Fata sve za mnom leti i govori, vidi Uzeire one džezve, vidi lijepih findžana i table, trebali bi uzet onu ponjavu, bacit po hodniku, barem malo se ponovit. Čujem je, al nimukajeta kolko sam nabro, samo da mi se vrata dočepat. Osta Fata iza mene, kad domalo eto ti je i mi ti brže bolje kući. Pristavila kahvu i veli mi:

-Neću ja više stobom ni ić. Sva u goloj vodi budem trčeći za tobom. Odem fino sama i uzmem što mi treba ko i vazda.
-I jest ti tako najbolje, ko kad ja ne volim kupovat. Nisam nikad ni volio, ništa sem fasunge i materijala za kuće.
-Znam te Uzeire bolje neg iko, al ne zna ona žena što je iza nas hodala i slušala kako ti ja govorim da šta uzmemo, a ti nimukajeta.

-Kakva žena, jel poznata?
-Jok ona, prvi put je vidim. Kad si ono ti zamako dojde mi sa punom kesom i veli, uzmi ovo nano sa halalom. Reko, šta je to šćeri? Veli, ovo ti je hedija od mene, čula ja kad si govorila čojeku da ti šta kupi, a on te i ne gleda pa ti ja uzela.

-I uze li?

-Jok ja, nisam mahnita. Reko, fala tebi šćeri nek si mi živa i zdrava, mogu ja sebi kupit šta hoću, al mi merak sa svojim čojekom skupa nešto uzet pa da uživamo u tom zajedno po’stare dane makar kad nismo imali kad prije, ko da je meni do stvari, a on ti neima živaca, ne voli kupovat pa džabe. Nije nikad ni volio.

– Baš što se insan more kod svojih očiju i ušiju posefit to nemere niko.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.