OGLEDAVANJE

| 02/01/2017

kahva

Šta je život, par koraka od avlije do granapa, k’o kad više nejma maksuma u mahali da ga pošalješ, a i da ima doš’o bi te skuplje neg’ ono po šta si ga posl’o.

         Navučem ti ja kaloše i niz sokak. Kad dole na jaliji, ugledam Senu, te ti brže bolje skrenem iza ćoška nebil` je mimoiš’o, kad me ona viknu:

         – Uzeiraga, stander malo da te nešto priupitam!

         – Šta’š me pitat’, noste đavo?

         – Ka`š ti u mene na mrku da ti malo ogledam u findžan?

         – Što`š mi ogledavat’, meni je davno ogledano, beli da mi kažeš ka`će mi Azrail doć’ i ka`će me spustit’, halalit’, Elfatihu proučit’ i zaboravit’ k’o da me Bog nije dao. Nego, šta ti onom jadnom narodu pričaš pa nako navali u tebe?

         – Pričam šta narod voli čut’. Prije sam ja istinu govorila, pa samo belaj sebi navuci. Eno ona naša frizerka Rasema, ni dan danas ne govori samnom. Zvala me na kahvu, k’o biva da potvrdi da će nakav tu noć doć’ po nju. Reko’, bome ti taj neće doć’. „Hoće, hoće, obeć’o je…“ Bome neće. I nije doš’o. Moj Uzeire, a ja morala otad dole u čaršiju na frizuru kad god hoću u nje kaže nemam mjesta, a vazdan joj prazno.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.