banner ad

O DVOJICI HAVERA IZ TITINOG VAKTA

| 11/01/2016

haver iz titinog doba hadzibeg

U ova sam ti doba prije samo dumo u koju ću kacu pokiselit kupus i hoće li mi bit malo jena vreća ili ću jopet uzet dvije pa s nekim podijelit onu jenu. Prošle godine sam sa Hazimom podjelio i tamam nam bilo obojici. Nejse!

Sad ti ja, Allahselamet, dumam nešto drugo, za kupus ni mukajeta, tamam ga i ne okusio ove zime. Ionako više niko ne šalje dijecu sa šerpom da mu uspem babi rasola. Beli su nešto drugo izmislili protiv mahmurluka. Neš mi vjerovat, po taj vakat se pitam šta je s ovim našim narodom? Pitam se i odgovaram sam sebi. Čuj šta mu je, stislo sa svih strana, neda dihat. Nikad ljudima nije više trebalo ko u ovaj vakat, a nikad više nisu ni imali kolko ja pamtim. Ko kad ovih novotarija izlazi, haman svaki dan, valja to djeci sve namirit, a bome i sebi ako ko stigne. A djeca išću li išću, a mahniti roditelj kupuje li kupuje i kad ima i kad nejma. Nemere to na dobro, jok.

Sjetim se moje dvojice havera iz Titinog vakta, obadva su bila na visokim funkcijama. Šemsudin bio poslovođa u Zmajevoj mesari, a Zlatko na stovarištu nad Kovačima. Samo se vi smijte, u onaj vakat ti je bilo bolje bit poslovođa u mesari neg sad direktor BH Telekoma, a poslovođa na stovarištu ko ne znam ti šta. Nejse. Šemso je znao rijet, kad bi ga žena upitaj đe se skito do ovih doba vako: Pusti me ženo, vidiš da sam pomahnito od para. Tako ti je i bilo, haj što nije znao kolko hin ima, neg više nije znao đi hin trošit. Zlatko je bio drugačiji. Jenom njega Šemso priupita dok smo akšamlučili u mene pod lozom:

– Beli se u tebe u firmi more dobra lova klepit?
– Može moj Šemso, ne može se od plate živjet.
– Znači i ti uzimaš, ko ne bi kad mu je na ruku, veli Šemso.
– Uzimam, kad neko kupi cimente ili japije ja mu pomognem da je utovari i čojek mi plati, može se dobro zaradit.

Šemso tamam nageo onaj čokanjćić da pihne, ja kad se zagrcnu kad ono Zlatko reče kako uzima pare, sve nas zali s onom mehkom iz usta i svu nam mezu opogani. Zakoceno se, reko nešto će mu bit. Nemere se prestat smijat. Zavrno onu glavu i sve se udara po čelu, ne bi li presto, ali jok on.

Što vam ovo govorim?

Nešto kontam, kako je ovaj naš narod kratke pameti kad misli da je od države uzimat ispravno i da tako nikome štete ne pravi, samo sebi dobro čini i koristi priliku u kojoj se našo.

A bome nije tako, to vam je isto ko da od svog, jal od mog djeteta, jal unučeta uzme.
Šemso ti zaglavi u prdekanu i odleža, haman pet šest godina Zenice. Žena ga ostavi a djeca i dan danile okreću glavu od njeg. Pitam se da li bi tako bilo da ga nisu ufatili, more bit i da ne bi, ko će ga znat.

Za Zlatka sam čuo da je neđi u Danskoj, u pemziji okružen djecom i unučadima. I rahat. More bit i da ima više neg je naučio, a i da nejma, jopet bi bio rahat, jerbo njemu puno ni ne treba. Taki insan, hairli, pa eto ti. I tako bi ja dumo i pito se vazdan, što ovo, a što ono, da mi nije u mene mi Fate:

– Uzeire, niđi mi knjige nejma, e bidneš li je nekom dao beli ćemo se posvadit!
– Jok ja, šta ti je ženska glavo!

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.