banner ad

MORE MI ĆUMUR DOĆ’

| 13/11/2017

Veli meni Fata iz čista mira:

– Ode ja, Uzeire, nama pristavit’ u onu malu džezvu da popijemo po dva findžana.

Gledam je i kontam, što li sad u nevakat? Ništa ne govorim, a k’o da sam joj i rek’o. Veli Fata:

– Neće li mi malo razgalit’ ovo nešto u glavi.

Nije voda ni provrila kad neko zahlupa na vrata.

Ko će ti bit’?

Dedo i Rukija. Odkud oni, nisu nam unilazili ihi hi, i ne pamtim.

Haj’ neka hin, more bit’ se i Fati razbistri u glavi kad s nekim promuhabeti

– Nikad te ne upitah, jel’ tebi pravo ime Dedo, il’ te tako samo zovu, velim ja njemu.

– Sad mi je pravo, Uzeire, a nekad sam se zvao Vahid. Ko mali, bio plaho bolešljiv, pa me k’o fol dadoše kod Sedike da me zadoji i ime promjeni. Ona mi je bila druga mati, moj Uzeire, i dade mi ime Dedo, biva da bi ostario. Otad ja poče napredovat’ i evo me postado’ dedo, a svi su mislili da neću kutarisat’.

– Jah, tako je to prije bilo kad bi koje d’jete bilo bolešljivo.

– Ti znadeš, Uzeire, da smo mi bili u Holandiji?

– Znadem, beli vam je tamo plaho bilo kad ste se poletili ‘vamo vratit’ čim je rat stao?

– Bilo nam je plaho, moj Uzeire, baš k’o onim životinjama u kahvezu. Sve nam potaman, a sve nam fali. Ne znam kud bi’ sa sobom, odem na željezničku stanicu i tamo ketim po taj vakat, baš k’o cuko gledam za vozovima i samo mislim na svoju kuću. Ne spavam, po svu noć fatam na tranzistoru vijesti iz Bosne i nerviram i sebe i svoje. Onaj tranzistor huči, krči, a ja ga odvijem do daske ne bi li šta razumio. Moji ništa ne govore, kontaju poludio, a komšije se bune. U mene Rukija ne jede ništa, kost i koža, pa je ja odvedem, bio neki restoran đe smo stanovali. Virimo kako oni Holanđani jedu, i u mene ti Rukija ogladni, pa bi nešto i pojedi. Gledam kako mi Rukije nestaje polahke, a svi se sikiraju za me’, kontaju, babo pomahnit’o. Eto kako nam je plaho bilo, moj Uzeire, ne d’o Bog nikome. Još te tjeraju da ideš u školu, a star se konj ne uči. Pođ’o’ ja i u školu, biva da naučim jezik, ali nije k’o u nas da ti vidiš C ko cipela, I ko igla, neg’ ti ona taj vakat blebeće na svom jeziku, hajti to razumi. Velim ja svojima, ispišite vi mene iz škole, ha ovaj rat stane odo’ ja za Bosnu.

Tako ti i bi.

Jes’ da je ovde težak život, ko male pemzije, al’ nekako se devera. Insanu je duša punija.

–  Ode li više ikad tamo, moj Dedaga, tamo su ti djeca i unuci?

–  Nikad, moj Uzeire, doduše zovu nas stalno. Velim ja njima: Neka vas tamo đe ste, kad vi morate bit’ ja, Boga mi, ne moram.

– Nego, spremate li se vi za puta?

– Bome ti ja niđi ne idem od svoje kuće, ti bi mene smjestio u taj kahvez pa da ketim po stanici i kontam kaću kući.

– Drugo je to, moj Uzeire, ne ideš ti od nevolje i u nevakat, neg’ što te ljudi zovu željni Bosne i našeg muhabeta.

– Nek ide ko mora, ja sam već obiš’o Dunjaluk, a da niđi nisam ni mak’o, moj Dedaga! A more mi i ćumur doć’ pa eto ti belaja.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.