banner ad

KOD RAMISA

| 02/03/2016

hadzibeg

Dođe jenom moj Kemica, mahsuz, čak s Malte u svom Golfu dvojki po mene i Fatu da nas vodi na kolače.

         Još u avtu Fata viče:

         – E, baš me nešto poš’o ah na hurmadžik.

          – I mi ti, u Ramisa, kaže Kemica, kod njeg’ su vam najbolje hurmašice.
Dođe Ljirim:

         – Bujrum, izvolte!
Reko’:

         – Donesder meni tufahiju!

         Kemica uze tulumbe i malo kadaifa, a Fata hurmadžik.
Vrati se Ljirim, izvinjava se, nemaju hurmašica.

         – Čuj nemaju hurmašica, pa šta imaju? – pita mene Fata, a Ljirima i ne gleda.

         – Imamo tufahije, tulumbe, baklave, kadaif, šampte, krempite, gurabije…

         Fata se zamislila taj vakat, okrenu se meni i sve k’o šapće:

         – Nek’ mi donese hurmadžik.

         – Ženska glavo, nema hurmašica,uzmi nešto drugo.

         – Pa šta ima?
I Ljirim jopet ponovi.

         – Neću ti ja to ništa, nek’ on meni donese hurmadžik!
Ode Ljirim,a mi na Fatu. Vrati se Ljirim, jopet se izvinjava:

         – Nisu him danas ispale hurmašice, peku se druge, pa dok ne bidnu gotove uzmite nešto drugo.

         – Šta imaju? – Jopet će ti Fata, a Lijirim, k’o navijen sve izbifla. – Ja bi’ hurmadžik, jope ona, nek’ ide on za svojim poslom.

         Vratimo se mi kući, ja rondam na nju:

         – Ne’š ti meni više niđe sa mnom!

         Kad dođe momak nosi tevsiju hurmašica, kaže:

         – Posl’o Ramis!

         – Neću mu hin ja, nosi mi to iz kuće. Nisu mu nikad ni valjali, sama vodurina, a ni mrven oraha u njima nejma.

         Dok smo deverali sa Fatom i njenim hurmažicama kod Ramisa, moj Kemica s Malte stiže nekako da mi ispriča i jednu ratnu:

         – Moj Uzeire, najgore je bilo u zimu ’94. Moju 101. motorizovanu poslaše taban fijakerom na Igman i otale u Semizovac. Što sam se u Semizovcu naj’o dobrog graha, u životu nisam bolji okusio. Grah za doručak, grah za ručak, grah za večeru i tako svaki dan. Peti dan, ja onaj grah u usta, a on se vraća, moj Uzeire, i na nos i na usta. Srećom, narediše pokret i mi ti na kamione, k’o kad smo bili motorizovana brigada i preko onih gudura. Nejma ni puta, grna ide ispred nas, a mi za njom i svako malo se neki kamion zaglavi te iskači i guraj. Snijeg do koljena – 40, sve drveće puca k’o da granate padaju. Guramo mi, vidim ja naka žena gura do mene, reko’ jel’ mi se pričinjava. Pogledam malo bolje kad Hanka Paldum. Pored nje rahmetli Meho Puzić. Guraju onaj kamion, a kamion samo što nije sletio niz onu liticu.

         I tako do Fojnice. Iz Fojnice za Vareš, tri dana i tri noći puta. Odvalimo mi na Zvijezdi tri mjeseca…

         – I šta bi?

         – Ma, pusti to, moj Uzeire, nije to za priče!

         – Što si onda započinj’o, kad nije za priče?

         – Haj dobro kad si navalio… Gore ti mi podivljali, moj Uzeire, u onoj šumi, svi dobili enterokolitis, nisi mog’o nać drveta da se istovariš, sve zauzeto. Neki fasofaše i mišiju groznicu. Ja od nake muke hod’o po Brezi, a tamo k,o da nije rat, rade svi kafići, prodavnice. Uđem ti ja je’nom kod Hodžića u mesaru i pitam: „Imal’ šta brez para? „Kažu mi; „Šta će bit’ brez para, nego ti ako imaš koga u Saraj’vu da ti pošalje šta para, bujrum!“ I isuče ti on satelitski telefon, v’liki moj Uzeire, i ja nazvah Muneveru, reko tako i tako. Kaže ona, imamo još samo 5 maraka. Ma pošalji, bona. Pitam ja onoga, šta ima za pet maraka, kaže, nema ništa, šta ima kod tebe. K’o zajebaje me, a meni, bolan, Uzeire nije do zajebancije. Ode ti on tamo iza i donese mi naku vreću. Evo ti ovo sve za 5 maraka, a nek’ ti žena ode na Čaršiju kod Hodžića i nek’ mu da tih 5 maraka.
Dođe nama smjena, nakon 3 mjeseca i mi ti kroz tunel i u Saraj’vo. Meni drago što smo došli u Saraj’vo, srce mi v’liko. Ja trehnem onu vreću pred Muneveru. Nejma šta nejma, moj Uzeire, a najviše kostiju, repova, kopita, rogova. Nejse, ja smo ti i Munevera glođali one kosti do ljeta, dok im nismo dušu izvadili. Ono resto pokupila Munevera, i ja je pitam:

         „Gdje ćeš to sa tim?“

         Kaže ona;

         „Odo’ bacit’ paščadima!“

         „Nemoj, bona Munevera, kad vide šta je ostalo hebaće nam paščad mater!“

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.