banner ad

KESICE ŠEĆERA

| 05/12/2016

kesice secera

Što ti je ovaj insan nakav, hem zanovjetan, hem zagonetan.

          Tamam pomisliš da ga znadeš i da je ‘naki kak’og ga znadeš, kad eto ti njeg’ da ti se ukaže kak’og ga nikad nisi znao.

          Iziš’o ja malo na sokak, kad eto ti Muteta, k’o da je virio odnekle, i nosi naku kesu puna nečega. Nezgodno mi da ga priupitam, svakako će mi sam reći.

          – Meraba Uzeirbeže!

          – Merhaba Mujo!

          – Znadeš li ti Uzeiraga kako na današnji vakat uspavljuju ljude kad hoće da ih operišu?           – Ne znam, moj Mujo, o’klen ću znat’.

           – Pitaju ih hoćeš li skuplju ili jeftiniju anesteziju.

          – Kak’a him je jeftinija, moj Mujo?

          – Pjevaju mu, moj Uzeire; „Nina buba..“, dok ne zaspe kokuz.

          – Haj, noste đavo, sa svačim se šprdaš.

          – Nije ovo ništa, moj Uzeire, kako smo se ja i moj haver, rahmetli Nećko, šprdali. Sjedimo mi je’nom kod njega, Ramazan bio. Donio mu ja nakav konjak iz Francuske, reko’ „evo ti Nećko sakri’ i kad prođe Ramazan da oćejfimo“. Kaže on meni: „Mujo, jarane ja ga moram probat’ da je hiljadu grijehova.  Hajmo mi po jednu iz čepa dok nije doš’o u mene buraz“. A buraz, Đevdo, bio pravi mumin, još u onaj vakat nas kad bi vidi, selam mu je bio: „Kad’ će te vas dvojica doć’ tobe?“ Mi ti, moj Uzeire, čep po čep, haman ga iskapišmo. Ide onaj konjak, što bi tvoj Momo rek’o, k’o djeca iz škole, kad eto ti Đevde.

Gleda ti on nas, nešto mu sumnjivo i veli: „Hoćete li vas dva ikad doć’ tobe?“ A Nedžad, rahmetli, izvadi onaj konjak ispod stola i veli: „Hoćemo, buraz, samo da ovo odradimo, šteta je ,vaki konjak bacat’.“ Zarati se, moj Uzeire, Đevdo osta bez noge odma’ na početku, a Nećko u specijalce: „Ne dade ti se, buraz, da budeš šehid, be li ću ja morat’ mjesto tebe“. Tako ti i bi. Pogodi ga geler k’o zrno riže, pravo u srce, na mjestu mrtav. Nigdje ni rane ni krvi. Mislili da je im’o infarkt.

Priča mi Đevdo da mu je to jutro reko: „Buraz, sad sam se okup’o, uz’o abdest, ako danas poginem biću ti pravi šehid. Pričaću im gore za tebe, burazer si mi.“ Odkako se rat završi, moj Uzeire, stalno pitam Đevde treba li mu išta, dajem mu para, neće, sve ih baca za mnom. Je’nom dođe kod mene i veli: „Ti ono, Mustafa, hodaš po svijetu?“ „Hodam!“ „Bil’ mi mog’o donijet’ ovih kesica šećera, ja to skupljam“. „Bi’, kako ne bi, moj Nećko“. Od tad ti ja samo grabim ove kesice šećera. Počeli mi se ljudi smijat’. Vidi, Uzeire šta sam ih nakupio, a sve različite. Odo’ mu ih odnijet’.

          – Haj, moj Mustafa, sevap ti je.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.