JASMIN ALIBEGOVIĆ: U ONAJ VAKAT

| 14/12/2016

Ovo je priča o onom vaktu i ja se neću stidjeti da je ispričam. Moja porodica je živjela skromno, jedna radnička plata i imali smo svega potaman. Svi smo bili plaho mirni bez ikakvog srkleta.

Često bih ljeti sjedio sa babom na verandi i nas dvojica pričali bismo o svemu. Mama nije radila. Bila je domaćica i spremala nam je sofru. Sofru bi stavljala na siniju, a na njoj bi bilo nekoliko tevsija demirlija. Pogača, šareni sahan, čorba, šerbe od bazge, kadaif. Kada završimo sa jelom, mama je istresala bošču na verandi. Kada bi nam se najavili musafiri, tada bi njena sofra bila najbolja. Držali smo do svog obraza.  Pošto sam jedinac, išao sam u granap po namjernice. Tako sam pomagao  mami i nisam želio da je zahmetim. Roditelji me nikada nisu tukli, gluho bilo.  Samo bi mi govori da ću fasovati ako vide da zijanim po kući. Babo bi mi samo išaretom govorio, insanu bi se krv u žilama zaledila. Kada bi musafiri došli, pozdravi bi se sa njima i pravac u svoju sobu.

Oni bi izašli na verandu i tamo bi divanili do kasno. Kao u aščinici. Bio sam radoznao kao i svako dijete, pa tako kada bi musafiri otišli, trčao bih da vidim hedije koje su nam donijeli. Uglavnom je bio rahat lokum ili neki keks. Ponekad bi se dešavalo da nestane vode u sred bijela dana, pa bi nam mati iz bakrenog ibrika kojeg je uvijek držala punim polijevala da se saperemo. I lavor je bio tu za ne daj Bože.  U jednoj ladici u kuhinji smo držali baška siću kada bi nam pozvoni neko za pomoć. Imali smo dovoljno sreće i berićeta, šućur Allahu. Često bi odlazio kod nane i dede koji su živjeli u kući čardakliji. U jutro bih dobio svoj sendvič sa trapistom i sudžukom i onda sikter. Izašao bih na čistu havu u avliju. U ćošku avlije bio je žuti dud. Tamo bih se igrao klikera sa vršnjacima iz sokaka. Kada bi se zaigrali žmire, provlačili bismo se kroz parmake. Brali smo trešnje, a komšije bi nam govorile: “Berite, samo grane ne lomite”. Kada bi neko poznat prošao šefteli sokakom promuhabetili bi koju.

Sa Akšamskim ezanom naša igra bi prestajala i trk kućama. U toj kući se okupljala naša porodica. Tada bi svi bili na okupu i  akšamlučili bi do kasno u noć. A moj dedo rahmetli bio je veliki džomet i pomagao je svima. Amidža je nosio crveni, u desno nahereni, fes i šalio bi se sa svima. Pamtili bi njegove tihe eglene. U onaj vakat pjesma se mnogo više cijenila i pjevač nije mogao biti svako. Tada nisu bile đade kao sad, najviše je bilo makadama i Fićo se vozio. Ko nije imao kola putovao je Olimpikom koji i dan danas vozi. Sa vršnjacima bi sjedio na obali Bosne i pravili bi “žabice”. Mogli smo se komotno i kupati u plićaku Bosne. Aman jarabi ljepote. Danas, potpuno drukčija slika. Rijeka je pretvorena u deponiju i ribe u njoj ne mogu opstati. Helem nejse, u onaj vakat se po čehri moglo vidjet ko je kakav. Bili su ili insani ili hajvani.

Posebno se sjećam jednog babinog havera koji bi se njemu žalio na svog akrepa. Bio je tres i u birtiji bi utjehu tražio. Ako ne bi imao svoj frtalj rakije, djelovao bi izbehučen. Babo bi ga bez imalo merhameta kritikovao kako je hajvan i bruka dunjalučka i nadao se da će ga napustit taj šejtan i da će jednom na tobe doći. Vikendom bi me mati odvodila u mekteb, a sa babom bi petkom išao na džumu. Birvaktile, droljave stvari bila je sramota obući, a danas je to moderno. Merak mi je bio izaći na meraju i piti himber. Kada bi babo kreni na put obećavao mi je da će mi donjeti veliku šarenu lažu, sa ukusom čokolade. I tako sam se napucavao slatkišima, a onda su i šarene laže prestale da se proizvode u našoj divnoj zemlji.

Danas smo robovi tehnologije i zapravo ne vidimo, a niti ne gledamo što nam se dešava. Zaboravili smo dumiti, mirno stajati i razmišljati. Zaboravili smo voljeti. Ne odvajamo dovoljno vremena za svoje najdraže. Živimo u grču i strahu, bombardovani mnoštvom informacija. Kukamo na sva zvona. Nedostaje nam svega a najviše rahatluka. Danas,  ni lokum nije rahat a kamoli  mi obični smrtnici.

 

Piše: Jasmin Alibegović
14.12.2016.

Objavljeno u: Hronika, Osvrti

Komentari zatvoreni.