ISPRED BATALJONA FB SNAJPERISTA

| 13/06/2018

Svi imamo svoje nesigurnosti. Ne volimo da se skinemo u kupaći, užasavamo se javnih nastupa, ne  izlazimo iz kuće bez šminke, ne plešemo u kafiću, na prvom dejtu jedemo četvrtinu onoga što bismo realno pojeli, ne kažemo prvi “volim te”, ne tražimo broj telefona kad nam se neko sviđa, ne učimo strane jezike, ne razvijamo talente… Užasnuti šta će drugi reći, čučimo skvrčeni, sputavamo se i ne dozvoljavamo sebi nikakvu grešku. Jer ako malo pogriješiš, druge djevojčice se smiju, pa je onda bolje da ni ne pokušavaš.

Vjerovatno je broj hejtera proporcionalan broju nesigurnosti. Ponekad mi neko ostavi ružan i neprijatan komentar na tekst. Neko koga ja nikad okom nisam vidjela mi napiše: „Kakva je ovo glupost, ko ovo čita“. Ja ovamo tri dana smišljala temu, pa onda podijelila neku svoju ličnu priču sa svijetom, pa se potrudila da napišem i nešto pametno, da od silnog obrazovanja koje imam podijelim sa onima koji me prate neki koristan i primjenljiv savjet, pa crtala – i onda dobijem komentar pun podsmijeha. I naravno da mi nije svejedno.

Ali zašto nas ovo uopšte pogađa? Zbog čega ne možemo jednostavno da poslušamo najrazumniji savjet na svijetu – ne obaziri se i ignoriši ih? Djevojčica je u pravu. Ne može ona, ne mogu ja, i mislim da ne može niko. Svi mi imamo neku tačku u kojoj gubimo sposobnost da jednostavno ignorišemo negativne komentare. Za nekoga, ta tačka je kolut unaprijed. Za nekoga, pisanje bloga ili komentari na račun porodice ili nešto treće. Ali svi je imamo.

U srži ovoga čuči naša ranjivost. Onaj osjećaj da stojiš pred bataljonom snajperista, a ti si naoružana samo nožem za puter. Mislim da se tako osjeća Djevojčica kad pokušava da uradi kolut unaprijed dok je okrutni desetogodišnjaci nišane. I ja se ponekad tako osjećam, kad pišem o nečemu što je meni baš važno i lično, a neko mi onda napiše neko smeće od komentara, bez ikakvog argumenta, samo niz uvreda. Zbog toga moj “genijalni” savjet ne pali. Ne možeš da ignorišeš. Toliko si ranjiv, da je pokušaj ignorisanja toga jednak kao da pokušavaš da ignorišeš da ti neko radi operaciju grudnog koša naživo. Ne možeš, jer boli.

Razmišljala sam o Djevojčici puno. Istraživala sam, čitala knjige, pogledala par govora (Brene Brown je radila veliko istraživanje o međuljudskim vezama i ranjivosti, analizirala situacije koje klijenti dijele sa mnom na koučingu. I pošto moj je moj originalni savjet toliko nefukncionalan, glup i besmislen, javno se izvinjavam Djevojčici. I evo, da se iskupim, došla sam do nekih zaključaka:

Najteži, najkomplikovaniji i najveći zadatak koji treba da savladaš je da prihvatiš hejtere. Iako su vrlo neprijatni, oni su zapravo izuzetno korisni. Hejteri su znak da ne radiš sve savršeno, a to je nešto naljudskije na svijetu. Vjerovatno te nikad neće radovati što ti se smiju dok radiš kolut, ali kad prihvatiš da postoji ta jedna gladna rulja koja jedva čeka da ih nahraniš svojim nesavršenstvom, bude ti lakše. Jer onda shvatiš da je problem u njihovoj gladi, a ne u tvom kolutu.

Najbolja stvar koju možeš da uradiš za sebe je da budeš autentična i ranjiva. Da ponekad rizikuješ. Nikad nećeš čuti “i ja tebe”, dok ti prva ne kažeš nekome da ga voliš. Nikad nećeš uspjeti da preboliš dok ne priznaš koliko je teško i kako se cijepaš iznuta. Nikad nećeš napraviti super blog dok se ne odvažiš da napišeš kako stvari izgledaju u tvom životu, čak iako to znači da pišeš o govnima ispred ulaznih vrata. I smijaće ti se. Ali ti ćeš iz svoje ranjivosti provaliti ko si i jednog dana ćeš pronaći mir sa tim da ne moraju svi da te vole, dokle god ti voliš sebe. Znaćeš da može da ti se ruga samo onaj ko se nikad nije usudio da i sam bude nesavršen i ranjiv. A vjeruj mi, to je jedan tako tužan život!

Znam da ovo sve ne znači ništa kad imaš deset godina i radiš fizičko u smrdljivoj sali neke tamo škole. Ali mislim da pokušavam da ti kažem ovo: iz toga što si plakala u tom autu dok te je majka zbunjeno gledala, može da nastane ili da polomiš svoje pravo ja, ili da prihvatiš da si takva kakva si i da napraviš nešto od toga. Nemoj da ih ignorišeš, jer znam da ne možeš. Ali eto, makar mi obećaj da ćeš za sebe izabrati ovo drugo.

S.C. Blogerka

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.