banner ad

HLJEB K’O DUŠA

| 13/06/2016

hljeb

Doš’o u nas Hike, Fata tek ispekla hljeb od šeničnog i ražovog brašna. Plaho joj se uredio, k’o duša. Haj, kaže da nešto pojedemo s ovim somunom. Odmotala vruć hljeb iz krpe, ja ga izrez’o, svak’ uze krišku, kad će ti naš Hike:

– Što se u vas vazda hljeb čuje na krpu?
– A -a, na šta će se čut dragi Hikmete, veli Fata.
Nije ona to ni izgovorila, a on se nastavi:
– Ma, ne znate vi ni kuhat’, sva vam hrana ima isti okus po vegeti, svugdje je stavljate, bilesi u pitu.

Kako nam on to reče, Fata i ja ne progovorismo ni riječi. Ode Hike ko da ništa nije ni bilo, a mi se nastavismo dumat i gledat jeno mimo drugog dok se nekom ne otme uzdah:
– Jah!
Hljeb bio k’o duša…
Jah, šta ćeš…

Čuj Vegetu u pitu, nisam mahnita, Allahselamet.
Svašta!
Ma nek je on nama živ i zdrav, rodio ga dedo.

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.