banner ad

BEGOVA ČORBA

| 11/11/2016

vispak-begova-corba-za-ginisa

Ošli Fata i ja na Begovu čorbu. Sad će tome i godina.
Ufatio se red, sve one guzonje, ne mere sirotinja ni primirisat’.

Reko’:
– Hajmo mi kod Hadžibajrića na čorbu, tamo namah dojdeš na red.
Nisam to ni izgovorio, kad me neko zove:
– Uzeire, vamoder!
Ko će ti bit’, onaj Šefko što je u nas, u menzi bio kuhar. Nasu mi one čorbe u naku kanticu, bilo je i tri litra, i ja ‘nako sonom kanticom kroz Čaršiju, k’o da sam, ne d’o Bog humanitarnu podig’o, a svak’ me pita:
– Uzeire, šta ti je to u kantici?

Došlo mi je da je zafrljacim, al’ nek nisam. Plaha bila čorba, ko begova, moj sinko. Eno je još ima, nikad je pojest’.
Sabahile, reko’ Fati: „Odo’ ja zalit’ cvijeće.

Plaho ti ja volim cvijeće, te ga počmem s merakom zalijevat’: Katmere, Pejgamberčiće, Minđe, Akšamfate, Latifice, Šemboj, Hadžibeg… Tamam dođo’ do Sabahčića i zapjevah od miline:
– Haj, san zaspala, haj, san zaspala dilber Sajma u bašči… Haj, ustaj Sajmo, haj, ustaj zlato, sabah zora svanula…
– Zapjeva li se, Hadžibeže?

Pogledam, kad kroz onu tarabu što mi je napukla, iskezio se onaj moj nalet Mute i blehno u me.
– Ačkosum, Uzeire, veli mi. – Ti si ost’o jedini insan u ovom našem Šeheru što zapjeva, ‘nako, brez honorara, a da nije jal’ mahnit, jal’ pjan.
– Šta si se ti, reko’, nadigo sabahile?
– Ne mogu ti spavat’, moj Uzeire, k’o da mi je haram prevagno na onoj vagi. Asli nisam dosta sevapa nakupio, pa sa šejtanima sabah čekam. Nego, radili se šta Uzeire?
– Bome radi, evo malo oko cvijeća.
– Ma nije to, ba Uzeire, neg’ ono, znaš, one stvari, il’ si ti to batalio?
– Kaki batalio, moj Mustafa, bezbel’ da radim, prije trijest i kusur godina jenom, a zadnjih trijest rijeđe. Neg’, što tebe nejma u mene?
– Nejma se kad, moj Uzeire, a i ti mi provalio sve fazone, ne mere te više niko preveslat’.
– Im’o sam odkog naučit’.
– Ma volim ti i ja cvijeće, al znaš kak’a je mahala, odma’ bi rekli vidi pedera.

Eno onaj Adem, svi ga zovu Adema, što je volio sa ženama o cvijeću pričat’.

Adem ti je, moj Uzeire, vazdan i bio Adema, samo što jadnik, ni on nije znao, pa eno ga se i oženio i djecu dobio, a sve zbog mahale.
– Pusti mahalu, moj Mujo, ko je na mahalu gled’o nije nidokle.
– Tako je moj Uzeir beže, neg’ jel’ ti ostalo one Begove čorbe?
– A zato si ti doš’o, ugursuze li nijadan i poguzijo, da bili!

Objavljeno u: Hronika

Komentari zatvoreni.